3535km i 3 zemlje u 7 dana čekalo je na nas. 50 minuta pre zakazanog polaska šaljem poruku Filipu da ga obavestim da čekam tramvaj i stižem uskoro. „Ne verujem ti, sigurno se još nisi ni spakovala!“. Šta ću kada se uvek pakujem u pola sata pre polaska, nekim starim navikama nema leka. :) Ali u svoju odbranu, celo jutro sam provela cupkajući u stanu od uzbuđenja. Nakon toliko godina želje da posetim Holandiju – sprem’te se, siru i lale, stižem!
Vreme je nešto pre 7 izjutra. Praskozorje, i ona najlepša boja neba tik pred svanuće. Iako je tek početak novembra, novogodišnje sijalice osvetljavaju grad. Kanali svetlucaju, a ako tome pridodamo i činjenicu da se nisam ni razbudila kao čovek, lako je shvatiti zašto sam se odmah osetila kao u gradu iz bajke. No, tu su biciklisti za brzinsko razbuđivanje, ali o njima ću malo kasnije.
Prvog dana u Amsterdamu nas je dočekala kiša. Ništa strašno, vadim iz ranca kabanicu. Žutu, naravno, jer (da citiram Filipa) kako zaboga da ideš u Holandiju bez žute kabanice! Pastelne kućice i mokra kaldrma uspešno prkose olovnom nebu – Amsterdam pleni čak i po lošem vremenu. Shvatam da mi kiša uopšte ne smeta kada putujem (dok mi izuzetno ide na živce u Beogradu), posmatram svoj žuti medvedoliki odraz u izlogu i srećno se osmehujem sebi u brk.
Nakon
brzinskog upoznavanja sa užim centrom, prva stanica kulturnog
oplemenjivanja bila je, naravno, Van Gogov muzej. Odmah u prizemlju vas
dočekaju hronološki poređani autoportreti na kojima se, pored napredovanja
njegove tehnike slikanja, neminovno vidi i uznapredovanje njegove bolesti.
Originalni slikarski pribor, delovi pisama (više od 650 pisama je Vinsent uputio samo svom mlađem bratu Teu), skice... pravi mali kolekcionarski raj posvećen ovom
osobenjaku. (Podrobniji izveštaj i utiske o muzeju možete pročitati na ovom linku)
Volim
da sama lutam ulicama kada se nađem u novom gradu. Mapa u ruci (ona papirnata,
old skul), prepustim se energiji grada i pustim ga da me vodi. Tako se najbolje
upoznamo i zbližimo, i to je provereni način da mi priraste za srce. A kako mi
ga je Amsterdam osvojio! To je grad gde su svi dobrodošli, gde se osećate kao
kod kuće, gde ljudi znaju da uživaju u trenutku i žive; gde se ceni dobar srk
kafe na kaldrmi pored kanala, gde je umetnost deo svakodnevnog života, gde je
biciklom moguće prevesti i decu, i psa, i kofere i komode (o, da!); grad
dijametralnih suprotnosti koje koegzistiraju u harmoniji. Grad u kome mogu da
zamislim svoj život (što ne mogu reći za svaki), na toj istoj kaldrmi, kako
kradem popodnevno sunce i pijem kafu, kako zalivam cveće na balkonu sa pogledom
na kanal i nepregledan niz narandžastih krovova, kako sa tucetom lala ispod
ruke idem u nabavku sira.
Sa
tim nekim mislima prolazim kroz ulicu Nieuwendijk. Već je mrak, praznični
izlozi i sijalice čine ulice tako udobnim. Svež vafl u jednoj, i kafa za poneti
u drugoj ruci greju mi dlanove. Gužva je, ima mnogo turista, ali grad je i
uprkos tome prijatan. Daje svakome prostora za disanje. Izlazim na trg Dam,
nepregledan red ljudi koji čekaju da uđu u muzej Madame Tussauds (neka hvala,
to ovog puta preskačem) i zvona koja se čuju sa vrha De Nieuwe Kerk (Nova
Crkva). Stojim u gomili i upijam zvuke, pamtim kako onaj dečkić hrani goluba a
ona grupa devojaka sa gomilom kesa u rukama žuri da se zgreje u pabu pored,
grupa kineskih turista neprekidno maše svojim štapovima za selfi. Srk kafe,
griz vafla, mogu da nastavim dalje.
Uličice,
mostovi i kanali se smenjuju u nedogled. Unutrašnjost kuća isijava kroz velike
prozore i otkriva šta rade njeni stanari. Evo ovaj gospodin pije vino i čita
knjigu, ona porodica tamo večera, a ovaj ovamo svira klavir. Nigde u Amsterdamu
nećete naći zavese na prozorima privatnih kuća. Sedim na klupici, brodić prolazi
kroz kanal, a ja se igram omiljene igrice - izmišljam priče o svim tim ljudima, ko su i čime se bave.
Totalno bih mogla da zamislim sebe kako živim u ovom gradu.
Osim
kiše onog prvog dana, vreme je bilo blagonaklono prema nama. U sred novembra
smo imali proleće. Krećemo se ka severu grada, ka Glavnoj železničkoj stanici.
Sveže pecivo i slatkiši mame iz izloga ali i mirisom koji dopire iz pekara. U prolazu
mi zapada za oko jedna devojčica zlatne kose koja sedi ispred pekare i jede
svoj kroasan. Približavamo se glavnoj luci pored koje je i železnička stanica,
jedini deo grada koji se može pohvaliti širinom. Pravimo krug preko jednog od
najvećih parkinga za bicikle (razvila sam teoriju da ljudi jednostavno ostave
svoj bicikl i kupe novi, jer ko bi trošio toliko vremena da ga pronađe u svom
ovom haosu), prolazimo Centralnu biblioteku OBA i stižemo do muzeja nauke NEMO.
U ovom delu grada su prisutni moderna gradnja, staklo i metal koji su
zapravo u skladu sa gradnjom iz starog dela grada. Ostavljam Filipa u Nemu a ja
produžavam do Ermitaža. Tako je, lepo ste pročitali, ruski Ermitaž je otvorio
svoje „istureno“ odeljenje u Amsterdamu 2004. godine, na taj način slaveći
svoju vezu sa Holandijom (Petar Veliki je proveo par godina u Amsterdamu izučavajući brodogradnju); i ovde se može videti selekcija dela iz kolekcije
ruskog muzeja.
Probudila
sam se u ranu zoru kada smo putovali nazad; senke drveća i svetlucanje inja
poigravale su se sa nijansama purpurne i ljubičaste na nebu. Baš je mali vrag
taj Amsterdam, uvuče vam se pod kožu i u srce onako neprimetno. Hvala ti, vraže,
što si me probudio i učinio da se opet osetim živom.
*sve slike: Nina Simon. & friends
